Prenosimo: Priča o Todoriću

Jedna trećina Baranje je Kopački rit, druga je Todorićeva, a ostalo su male oranice koje ga strašno nerviraju jer znače nekonkurentnost hrvatske poljoprivrede

Dok je do­lje, na ba­ranj­skoj ze­mlji, kao da ni ne na­la­zi ma­ne. Nje­go­vi su lju­di ta­da, sva­ki u svo­joj ­branši, je­dna­ki izu­mi­te­lji­ma Su­ma­me­da. Ja­bu­ke su mu po­put dje­vo­ja­ka. Hra­nu za kra­ve pre­bi­re po pr­sti­ma to­li­ko za­do­volj­no da se či­ni ka­ko bi je i sam kušao. Bi­ka bi lju­bio me­ðu ro­go­ve. Gle­dao bi sa­ti­ma, za­lju­blje­no, u ve­li­ke ko­ta­če sve­mir­skog stro­ja što pla­zi po nji­vi, je­dnoj iz nje­go­va ne­pre­gle­dnog car­stva, ko­je po­zna­je u sto­pu.

Kad se pak po­di­gne he­li­ko­pte­rom nad to svo­je ima­nje, ne že­li vi­dje­ti dvi­je stva­ri. Ne­vi­ðe­no ga ži­vi­ci­ra­ju ma­le ora­ni­ce. I, dru­go, ne mo­že po­dni­je­ti ru­pe po svo­jim usje­vi­ma.

Ma­le pri­va­tne par­ce­le za Ivi­cu To­do­ri­ća dru­go su ime za ne­kon­ku­ren­tnost hr­vat­ske po­ljo­pri­vre­dne pro­i­zvo­dnje. Ru­pe ko­je vi­di sa­mo iz zra­ka, ­znak su da tu­da još ni­je prošla naj­mo­der­ni­ja me­ha­ni­za­ci­ja: ­opet, da­kle, ne­kon­ku­ren­tnost. I je­dnom i dru­gom on je odlu­čio sta­ti na ­kraj.
Infrastruktura luksuza

- Ra­vnam Ba­ra­nju - re­kao mi je na­kon što me broj­ka­ma, slo­vi­ma, svo­jim sta­vom i pri­zo­ri­ma pri­li­čno uvje­rio da ne go­vo­ri be­zve­ze. Ni­je mi se vr­tje­lo od vo­žnje he­li­ko­pte­rom kao što sam se u po­če­tku pri­bo­ja­vao, ne­go od tih sil­nih mi­li­ju­na za ko­je se To­do­rić za­du­žio s am­bi­ci­jom da bu­de naj­ja­či u re­gi­ji.

Po­le­tje­li smo u 8.30 sa­ti s Agro­ko­ro­va he­li­dro­ma ko­ji se na­la­zi u kru­gu tvor­ni­ce Zvi­je­zda, u za­gre­ba­čkoj in­du­strij­skoj zo­ni Ži­tnjak. Udo­bna le­tje­li­ca sa šest mje­sta, cr­ve­ni ­objekt za­vi­sti, To­do­ri­ću, ­odmah je re­kao, ne pred­sta­vlja lu­ksuz ne­go nu­žno po­ma­ga­lo.

- Stal­no sam u nje­mu. Dru­kči­je ne bih sti­gao. Naše su po­tre­be za br­zim po­slo­vnim le­to­vi­ma pu­no ve­će od ono­ga što uspi­je­mo oba­vi­ti ­ovim he­li­ko­pte­rom - go­vo­ri To­do­rić ne­ra­zme­tlji­vo.

Ja­sno mu je da bi mno­gi htje­li i tu nje­go­vu le­tje­li­cu, i pri­va­tnu pla­žu, i dvo­rac pod Slje­me­nom, ali vje­ru­je da bi ri­je­tki za to po­dni­je­li ri­zi­ke i pri­hva­ti­li to­li­ku po­sve­će­nost po­slu.

- Ja ne pa­tim od lu­ksu­za. Ni­ti sti­gnem uži­va­ti u nje­mu. Ali, ­imam bo­ga­te i utje­caj­ne pri­ja­te­lje ko­ji me pri­ma­ju u svo­jim do­mo­vi­ma. Ako me ne­tko ugo­sti u dvor­cu u Fran­cu­skoj, pa ­gdje bih ja nje­mu u Hr­vat­skoj uz­vra­tio? Mo­ram ima­ti in­fra­stru­ktu­ru - ­objašnja­vao je, go­to­vo kao da se ispri­ča­va.

To­do­ri­ću je, re­ci­mo, uo­bi­ča­je­no otpu­to­va­ti na ve­če­ru u Sal­zburg i ta­mo se na­ći s ne­ko­li­ko naj­bo­ga­ti­jih lju­di iz Eu­ro­pe. Kon­ta­kte ko­ji ne uspi­je­va­ju pre­mi­je­ri­ma, nje­mu je je­dno­sta­vno ostva­ri­ti. Dolaze mu, ovdje u Hrvatsku, direktori svjetskih banaka, predsjednici financijskih institucija, čak i utjecajni političari, iz Švicarske, Francuske, Njemačke, Austrije, Rusije... Ostao je diskretan o imenima svojih uzvanika, a za najpoznatijeg meðu njima, o kojem nam je ipak slikovito pripovijedao, naknadno je molio da ga ne spominjemo. U biznisu je to valjda tako. Političari se javno hvale poznanstvima, poduzetnici nerado.



Sat zemljopisa

Dok priča o stranim prijateljima, ne gu­bi kon­cen­tra­ci­ju na ru­tu. Kao da mu je u gla­vu ugra­ðen ka­kav na­vi­ga­cij­ski su­stav, on pi­lo­tu u ka­bi­nu ne­pre­sta­no di­ri­gi­ra ­smjer.

- Ne tu, skre­nut ćeš ­ovdje, iza ­ovih si­lo­sa. Daj se ude­sno...- vo­di nas To­do­rić prav­cem ko­ji je oči­to upo­znao kao ne­tko put od po­sla do sta­na. Uo­sta­lom, nje­mu je to sa­mo dio pu­ta do po­sla i na­trag. Ka­že da bi nad sva­kim kra­jem mo­gao odr­ža­ti sat ze­mljo­pi­sa. Po­u­zda­no, on po­zna­je i za­dnju sto­pu Ba­ra­nje. Ka­ko i ne bi, kad su mr­lje ko­je na kar­ti Ba­ra­nje ozna­ču­ju nje­go­va ima­nja ve­li­ka ot­pri­li­ke kao Ko­pa­čki rit, ko­ji za­u­zi­ma tre­ći­nu ­površine te re­gi­je. Da­kle, dru­ga tre­ći­na je To­do­ri­će­va, osta­lo su one ma­le nji­ve ko­je ga ner­vi­ra­ju. Do­mo­ći će se i ­njih, sva je pri­li­ka.

- Vi­di­te ovo do­lje, to je naše. To smo sa­da ku­pi­li... Po­gle­daj­te, ovi si­lo­si do­lje, to je ­isto naše. To će­mo sve srušiti pa ispo­če­tka... Vi­di­te ono bi­je­lo. To je naša far­ma - upa­dao je To­do­rić iz mi­nu­te u mi­nu­tu, to­li­ko da smo se bi­li za­bri­nu­li kad je u je­dnoj fa­zi le­ta prošlo više od de­set ki­lo­me­ta­ra te­ri­to­ri­ja bez Agro­ko­ro­va po­sje­da. Do­duše, mo­žda je sa­mo za­bo­ra­vio po­ka­za­ti.

Na pu­tu s To­do­ri­ćem vi­dje­li smo sve­ga: od lu­ka, di­nja i pa­pri­ka, pre­ko stro­je­va ka­kvih još ni­je bi­lo na hr­vat­skim ora­ni­ca­ma, cr­ve­nih i ma­nje cr­ve­nih ja­bu­ka, ra­zli­či­tih ži­vo­ti­nja i čo­ko­ta vi­no­ve lo­ze, no ono što je To­do­rić za­pra­vo ­htio naj­više po­ka­za­ti ­jest pro­bu­ðe­ni ba­ranj­ski po­ljo­pri­vre­dni gi­gant Be­lje u ko­ji je Agro­kor, ­otkad ga je pre­u­zeo pri­je tri go­di­ne, ulo­žio mi­li­jar­du i če­ti­ri sto­ti­ne mi­li­ju­na ku­na.

Da bu­dem ­iskren, do sa­da ni­sam vo­dio ra­ču­na o to­me da po­sto­je pa­me­tne i glu­pe kra­ve. Ne na­ra­vno po to­me ka­ko ra­zmišlja­ju, ne­go ko­li­ko se na­pre­dno s nji­ma po­stu­pa. Ako imaš kra­vu i že­liš do­bi­ti naj­više od nje i bi­ti - man­tram već za­je­dno sa svo­jim do­ma­ći­nom - kon-ku-ren-tan, i te ka­ko ćeš vo­di­ti ra­ču­na o to­me. Jer “pa­me­tna” te kra­va košta i dvo­stru­ko ma­nje od “glu­pe”. O če­mu se ra­di?



Krave na madracima

Na far­mu mu­znih kra­va To­po­lik ko­ja je dio Be­lja To­do­rić je na­ro­či­to po­no­san. Tu su kra­ve ra­ni­je li­je­no da­va­le je­dva če­ti­ri ti­su­će li­ta­ra na go­di­nu, sad su već na ­osam i ne­ma šan­se da se uz ova­kvog vla­sni­ka na to­me za­u­sta­ve.

­Ovdje s kra­va­ma ne ra­de lju­di, ne­go ro­bo­ti. Na obli­žnjoj, “glu­pljoj” far­mi, 48 lju­di za­po­sle­no je na ek­splo­a­ta­ci­ji 850 kra­va. Tu će ih bi­ti do­volj­no osme­ro na 500 ži­vo­ti­nja. I sve­je­dno će da­va­ti dvo­stru­ko više mli­je­ka. Ko­ja je to ušte­da!

Go­spo­ðe kra­ve sti­gle su iz ino­zem­stva. Sve do je­dne su Šve­ðan­ke. Ku­pu­ju se po­put sli­ka, na po­se­bnim au­kci­ja­ma, je­dna po je­dna. U To­po­li­ku se o nji­ma go­vo­ri kao o ljud­skim bi­ći­ma. Spa­va­ju na ma­dra­ci­ma i pra­te ih sen­zo­ri. Ne mu­zu se u una­pri­jed odre­ðe­nim ter­mi­ni­ma, ne­go kad ko­mpju­tor oci­je­ni da je vri­je­me. Še­ta­ju do pre­pre­ke, a kad do nje do­ðu, sen­zor sni­ma si­tu­a­ci­ju i pro­cje­nju­je: ho­će li joj otvo­ri­ti vra­ta pre­ma je­di­ni­ci za mu­žnju ili će je vra­ti­ti oda­kle je došla. Ili će mo­žda, uo­či li da je bo­le­žlji­va, upu­ti­ti u or­di­na­ci­ju, ­gdje će se za ko­ji tre­nu­tak stvo­ri­ti de­žur­ni ve­te­ri­nar.

Mli­je­ko i vo­da ni­su, me­ðu­tim, je­di­ne te­ku­ći­ne ko­je u To­do­ri­će­vu kon­cer­nu te­ku u po­to­ci­ma.

Ne­da­le­ko od To­po­li­ka, na ju­žnim pa­di­na­ma Ba­no­vog br­da, sli­je­će se u nje­go­ve vi­no­gra­de. Agro­ko­ro­vih vi­na još ne­ma u kar­ta­ma naj­fi­ni­jih re­sto­ra­na, ili ih ba­rem ni­smo pri­mi­je­ti­li, no To­do­rić s ti­me ne­ma pro­blem. Uvje­ren je da je to sa­mo pi­ta­nje vre­me­na.

- Za dvi­je-tri go­di­ne u re­du će se če­ka­ti da se do­ðe u naše vi­no­gra­de - uvje­ra­va me vla­snik ko­ji o kra­va­ma, svi­nja­ma, lu­ku, vi­ni­ma i tra­kto­ri­ma go­vo­ri s po­dje­dna­kom ­strašću, upu­će­nošću i uzbu­ðe­njem.

Posao s lukom

Dok to na­ja­vlju­je, zvu­či kao čo­vjek ko­ji je upra­vo kre­nuo u vi­nar­ski bi­znis i tek se mo­ra do­če­pa­ti pr­vo­ga tr­žišnog udje­la. No, tko bi re­kao, To­do­rić već sa­da ima 1111 he­kta­ra vi­no­gra­da - u Ba­ra­nji, ­Istri i Ja­ski - što ne go­vo­ri pu­no dok se ne uspo­re­di sa 16.000 he­kta­ra ko­li­ko ih je uku­pno obra­ðe­no u ci­je­loj Hr­vat­skoj. Još je­dno­sta­vni­je je ova­ko: od 100 mi­li­ju­na li­ta­ra vi­na što ih se go­dišnje le­gal­no pro­i­zve­de u ze­mlji, To­do­ri­će­vih je 15 mi­li­ju­na. Ne pa­da mu, na­ra­vno, na pa­met za­u­sta­vi­ti se na tih “mi­zer­nih” 15 po­sto.

Na­sta­vlja­mo isto­čno, uz gra­ni­cu sa Sr­bi­jom i sli­je­će­mo ­usred na­sa­da po­kraj Li­pov­ca. ­Ovdje je To­do­rić po­sa­dio luk. Dvi­je su mu ci­fre su­ge­ri­ra­le da će to bi­ti do­bar bi­znis. Pr­vo, Hr­vat­ska je do­ne­da­vno uvo­zi­la 80 po­sto lu­ka, pre­te­žno iz Ni­zo­zem­ske. A dru­go, sva­ki sta­no­vnik go­dišnje po­je­de 11 ki­lo­gra­ma lu­ka. Za­sad je za­sa­ðe­no 120 he­kta­ra i na sva­kom se izva­di po 60 to­na lu­ka. Ali, to ne­će bi­ti do­volj­no jer je To­do­rić eki­pi iz Li­pov­ca lje­stve po­sta­vio nešto više. Ako sa­da uvo­zi­mo 65 po­sto lu­ka, re­kao im je, za naj­više če­ti­ri go­di­ne izvo­zit će­mo viško­ve.

Fi­lo­zo­fi­ja je, da­kle, svu­gdje je­dna­ka. Ši­re­nje, šire­nje i šire­nje. Ni iz he­li­ko­pte­ra ni­smo mo­gli vi­dje­ti oda­kle To­do­ri­ću to­li­ko sna­ge za in­ve­sti­ci­je. Tko ga pra­ti? Ka­ko to da su mu ban­ke spre­mne da­va­ti to­li­ke kre­di­te? Pla­ća li re­do­vi­to do­ba­vlja­če i ko­o­pe­ran­te? Ono što smo, me­ðu­tim, uspje­li za­pa­zi­ti ­jest da je to fa­na­ti­čan po­du­ze­tnik, da ne do­la­zi sa­mo pre­gle­da­ti iz­vješća o po­slo­va­nju i po­smje­nji­va­ti upra­ve, da bi naj­ra­di­je ­znao ime sva­kog ­svog ra­dni­ka, ali to više ne mo­že jer ih ima 34.000 u ­svim dr­ža­va­ma u ko­ji­ma po­slu­je. Ni­je­dan od se­dam­de­se­tak lju­di ko­ji su nas pu­tem do­če­ka­li ni­je se za­bu­nio: svi su ga oslo­vlja­va­li s “Pred­sje­dni­če”. To­do­rić je pred­sje­dnik ­svog kon­cer­na. No, za više od 2000 Ba­ra­nja­ca ko­ji ra­de u Be­lju on je i više od pred­sje­dni­ka kom­pa­ni­je.

Ivi­ca To­do­rić uvje­ren je da baš on po­kre­će Hr­vat­sku. I to je ­htio po­ka­za­ti u sva­kom po­go­nu u ko­ji nas je ­uveo. Oda­brao je baš one u ko­ji­ma se upra­vo gra­di ili su in­ve­sti­ci­je ne­tom bi­le ­dovršene. A zašto treba baš toliko ulagati? Zato što u svakoj industriji kojom se bavi Todorić želi nešto poput ovoga: svinja se prije tovila 120 dana da bi došla do težine za klanje, sad joj je dovoljno 90 dana. Bez ulaganja u tehnologiju, ne bi bilo te uštede.

Kad smo kod svinja, trebalo je obići i naj­ve­ćeg pro­i­zvo­ða­ča su­ho­me­sna­tih pro­i­zvo­da, kom­bi­nat Vr­bo­vec, u bli­zi­ni Za­gre­ba. To je Todorić osta­vio za po­vra­tak, u pre­dve­če­rje. Io­na­ko ta tvor­ni­ca ra­di 24 sa­ta.

Beauty salon Vrbovec

­Ovdje se po­našaju kao da se ula­zi u ­beauty sa­lon. La­ko za ka­pi­ce, pa­pu­či­ce i de­zin­fi­ci­ra­nje ru­ku na ula­sku u tvor­ni­čki po­gon. No, tu se i stro­je­vi­ma te­pa kao da su iz ko­zme­ti­čke in­du­stri­je. Sto­jim ­pred ne­kom ogro­mnom maš­inom ko­ja izgle­da kao pre­di­men­zi­o­ni­ra­ni apa­rat za mlje­ve­nje me­sa. E, ni­je. To je nešto fi­ni­je: ­stroj za ma­sa­žu me­sa! Tu uba­ce me­so pa se ono pre­vr­će i stišće dok sa­svim ne ­omekša da se od nje­ga mo­gu mu­ti­ti fi­ne šun­ki­ce, mor­ta­de­le i sa­la­me. On­da, tu ­odmah iza ­ugla je ku­pa­o­ni­ca. Ni­je za lju­de, ne­go za sa­la­me. Tu se, mo­lim li­je­po, tušira­ju mor­ta­de­le.

U PIK Vr­bo­vec Todorić je do sada uložio 600 milijuna kuna. Sva­kog da­na u tvornicu uðe če­ti­ri ti­su­će svinj­skih po­lo­vi­ca, a iza­ðe izme­ðu 200 i 250 to­na me­sa i ra­znih ko­ba­si­ca i sa­la­ma.

Mor­ta­de­la je je­dna od naj­po­pu­lar­ni­jih. ­Pred na­ma se bez ne­la­go­de tušira­lo oko 3600 ki­lo­gra­ma mor­ta­de­le, no to je ma­nji dio od 12 to­na što ih sva­ko­dne­vno iza­ðe iz po­go­na u pro­da­ju. To je za 120.000 lju­di, da do­bi­ju svo­jih “de­set de­ka” mor­ta­de­le sva­ko ju­tro. Ali to se To­do­ri­ću ni­ka­ko ne či­ni do­volj­nom ko­li­či­nom. Za kon­ku­re­tnost, ka­že, tre­ba više.



Posjed poput ćrodroma

Za­to je on odlu­čio u na­stav­ku ­ovog “sta­rog” po­go­na sa­gra­di­ti još dva i pol pu­ta to­li­ki. I već je pri kra­ju gra­dnje. Ta­ko PIK Vr­bo­vec sa­da izgle­da kao oma­nji ­grad, ho­dni­ci širi­ne i du­lji­ne Stra­du­na, po stro­po­vi­ma tra­ke ko­je pre­vo­ze si­ro­vi­ne s to­čke na to­čku, ­opet pre­ma ono­me što im ka­že ko­mpju­tor, sa­le za re­za­nje me­sa ve­li­ke kao kon­cer­tne dvo­ra­ne, a To­do­rić sre­tan kao ma­lo di­je­te.

Za ­kraj pu­ta oda­brao je ­Obrešku, bri­jeg u bli­zi­ni Za­gre­ba, na ko­je­mu ra­stu ja­bu­ke. Iz zra­ka taj po­sjed izgle­da ve­ći od za­gre­ba­čkog ć­ro­dro­ma. Ali to ni­je sve.

- I ovo ­ovdje je naše. Tu će­mo sa­di­ti još ja­bu­ka - ne pre­sta­je To­do­rić, nu­de­ći i za to lo­gi­čnu ma­te­ma­ti­ku. Hr­va­ti troše 60.000 to­na ja­bu­ka, a pro­i­zvo­de če­tr­de­set.

- Mi već sa­da pro­i­zvo­di­mo po­la hr­vat­skih ja­bu­ka, a za tri go­di­ne ne­će­mo više uvo­zi­ti ni­je­dnu - sve­ča­no je obja­vio.

Pri­je ne­ko­li­ko tje­da­na, dok se vo­zio pre­ma Za­gre­bu, vi­dio je da se naj­go­ri obla­ci vu­ku baš na stra­nu vo­ćnja­ka ­Obreška. Bi­la je već go­to­vo noć. Što je na­pra­vio? Na­zvao je por­ti­ra vo­ćnja­ka da ga pi­ta je li tu­ča i ho­će li na­stra­da­ti ja­bu­ke.

Ne ­znam je li ta nje­go­va po­sve­će­nost je­di­ni ra­zlog što To­do­rić već da­nas ima dva po­sto hr­vat­sko­ga po­ljo­pri­vre­dnog ze­mljišta, de­vet po­sto pro­i­zvo­dnje, naj­bo­lju vo­du, naj­bo­lje brašno, naj­bo­lji sir za ma­za­nje i tko zna što još. Ono što ­znam je da se ne na­mje­ra­va za­u­sta­vi­ti.



O kravama se brinu roboti, odnosno senzori koji procjenjuju treba li krava na mužnju ili kojim slučajem veterinaru



U Topoliku se o kravama govori kao o ljudskim bićima. Spavaju na madracima i prate ih senzori